Vladimir Ćorović: Istorija Srba

Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Mlečići, koji su predviđali skori rat s Mađarima i svojim starim suparnicima Đenovežanima, želeli su, da za iduće borbe nađu potpore kod Dušana. Radi toga je jedan njihov poslanik, praćen trojicom Dubrovčana, krenuo u Srbiju 6. aprila 1349. Mletačka želja je bila, da car Dušan dobije slobodne ruke, da bi mogao, nesmetan ni od koga, priteći u pomoć njima, u času potrebe. Poslanstvo je s toga trebalo, da, pored izvesnih svojih pitanja o pregovorima i carini, posreduje i za mir između Srbije i Vizantije i Srbije i Bosne. Kako od tog poslanstva nije bilo odmah povoljna odgovora, ban je poslao u Mletke svog kneza Ninoja da požuri stvar moleći troje: 1) da Republika posreduje kod cara, da se između njih utvrdi "ljubav, dobra volja i sloga"; 2) da mu obreče pomoć, ako bi došlo do čega povodom podizanja njegova novog grada, po svoj prilici Novog na ušću Neretve; 3) da Republika primi pod svoju zaštitu njega i njegova mesta. 16. jula rešeno je u Mlecima, da se odgovori banu, kako će se Republika odmah obratiti caru; ali su primećivali banu, kako im se čini nezgodno da on podiže grad na zemljištu, koje je još uvek sporno među njim i carem.

Mletačko poslanstvo uspelo je da reši kod cara samo svoja pitanja. I Dubrovčani su izradili ukidanje novoodređene carine u Trebinju. U pogledu sporazuma s banom car nije imao nikakva novog razloga, da menja svoje ranije dobro poznato mišljenje; bez popuštanja banova pregovori će ponovo ostati na pređašnjoj mrtvoj tačci. Još manje je hteo Dušan da popušta u pitanju Vizantije. Zar da sklapa mir s njom sad, kad je ona očevidno u nazatku i da pred njim kao pobediocem već blešte u daljini kubeta samog Carigrada? Mesto da sklapa mir po predlogu Mletaka, Dušan misli da i sami Mleci treba da uđu u rat, da mu flotom pomognu osvojiti Carigrad i da za to dobiju nagradu bilo u Carigradu, čitav kraj Galate, bilo epirski despotat. Njegov poslanik, Kotoranin Mihajlo Buća, polazi u proleće 1350. god. s naročitom misijom, da taj carev plan podrobnije razvije pred mletačkim senatom i pridobije Republiku za nj. Mleci, zapleteni u sukobe s Đenovom, a i inače voleći da Carigrad drže slabi grčki carevi, kojima će njihova pomoć biti često potrebna, nego moćni srpski car, odbili su da uđu u taj savez. Njihova se vlada branila svojim obavezama prema grčkim carevima, odnosno sad prema obojici, i grčkom i srpskom, i izjavljivala da ne može bez nužde gaziti zakletve. Isto tako Mlečani su odbili i carevu želju, da se radi toga lično sastanu on i dužde Andrija Dandalo, u Dubrovniku ili na ušću Neretve.

U jesen 1350. god., pored svih mletačkih nastojanja da se postigne sporazum, izbio je rat između Srbije i Bosne. Povod su dali Bosanci. Oni su češće pravili ispade na granici i vršili pljačke, od kojih je jedan upad u Konavlje, pred Božić 1349. god., bio većeg obima. U Dubrovniku se već tada mislilo, da bi to mogao biti povod za rat. Carev poslanik u Mlecima prebacio je 13. aprila 1350. Republici, da je Dušan na njihovo zauzimanje imao obzira prema banu, a taj je dobro zlim vratio i pljačkao i uzimao njegova mesta i zemlje, pa to čini i sada. S toga neka ga Republika opomene da vrati i nadoknadi štetu, inače će ban imati da oseti carevu osvetu. Mlečani su doista pokušali da posreduju, ali uzalud. Dušan je tražio vraćanje Huma, a ban Stepan nije hteo ni da čuje o tome. Caru je bilo, vele docnije vesti, pala na um i ova kombinacija: da njegov sin Uroš uzme banovu kćer Jelisavetu i da s njom dobije Hum kao miraz, da tako poštedi banovu osetljivost. Kad ban nije pristao ni na to, rat je postao neizbežan.

Sam car Dušan, praćen caricom i mladim kraljem Urošem, krenuo je protiv bana, oktobra 1350. god., sa jakom vojskom i sa četiri lađe. Možda mu je došlo nešto pomoćnih četa i od njegove sestre, udovice Mladena Šubića. Dušanova vojska osvoji čitav kraj na ušću Neretve i pođe prema Cetini. Trogir i Šibenik pozdraviše cara i odlikovaše ga svojim poklonima. Upada u oči, da Dušan osvajanje Huma nije preduzeo iz Trebinjske oblasti, i da napad na Bosnu nije izvršio neposredno iz Raške, nego tim zaobilaznim putem. Nameće se s toga misao, da je taj Dušanov pohod imao i nekih drugih ciljeva. Možda je car hteo da davno izgubljene zapadne delove Huma svojim prisustvom opomene na staru pripadnost; ili je možda hteo da preduzme štogod i u korist oblasti Šubića i svoje sestre, što nam izgleda manje verovatno; ili je akcijom na toj strani hteo da življe zainteresuje Mlečiće za savez s njim. Dubrovački pisci kazuju, da se ban Stepan povukao u planine, a Dušan da je "ognjem i mačem" prodro do Bobovca. Srpski letopisi imaju o tom pogrešnu hronologiju, a beleže da je car "svu (Bosnu) povinuo poda se". Uz cara je, u ovoj borbi, pristao i izvestan broj bosanske vlastele, nesumnjivo pravoslavne i bogumilske, koja je bila protivnik verske politike banove. Usred opsade tvrdog bosanskog grada stigoše Dušanu nepovoljni glasovi iz Maćedonije i on, s toga, prekide dalje bavljenje u Bosni, svrati u Dubrovnik (oko 13. novembra) i odatle požuri da čas pre stigne na južno bojište.

Kad je car napustio Bosnu, vratiše se banovi ljudi opet u svoje stare oblasti. 20. avgusta 1351. naredila je Mletačka Republika Šibeničanima, da vrate banu roblje, a ovaj njima da naknadi štete, da bi unapred mogli živeti u ljubavi; a 22. novembra pročitana je u dubrovačkom Velikom Veću banova poruka, da mogu njihovi trgovci dolaziti u njegove zemlje bez ikakva straha i tu trgovati kao u samom Dubrovniku.

Položaj na jugu Maćedonije beše se doista za Srbe naglo pogoršao. Vizantinci su iskoristili carevo otsutstvo i ovaj rat u Bosni da što brže poprave stanje u Solunu i oko njega. U tom gradu, izloženom čestim srpskim napadima, opasanom Srbima sa svih kopnenih strana, i otsečenom od ostale grčke države, beše se stvorila jedna dosta jaka stranka pod vođstvom Andrije Paleologa, koja je radila za Srbe. Hoteći da napravi što jači utisak u ugroženoj oblasti, oba grčka cara dođoše u Solun. Andrija Paleolog, bojeći se progona i kazne, prebeže Srbima. Kao pomoćnici grčke vojske, koju je dobio Matija Kantakuzen, stigoše iz Male Azije nova turska odelenja. Ali Turci, željni pljačke, priđoše u nevelikom broju Matijinoj vojsci, dok se većina razišla na druge strane – jedan deo ode čak u južnu Bugarsku – da hara i pleni. Grci su, ipak, prešli u napadaj, nemajući protiv sebe veće srpske vojske. Lako su osvojili grad Ber, iskoristivši skele postavljene za opravku gradskih zidina. Gradska posada srpska bi razoružana, pa puštena, a nemački najamnici mogoše izići slobodno sa svom opremom. Srbi su mnogo polagali na posed starog važnog Bera, slavna kroz čitav Srednji Vek radi svog strateškog položaja i množine crkava. Odmah, čim su dobili taj grad, Srbi su u nj doveli dosta veliku posadu i pregli su odmah sa ogromnim brojem radnika (govorilo se o 10.000) da obnove njegove bedeme, i to u velikom obimu, kako bi se u grad mogao skloniti ne samo što veći broj ljudi, nego i stoke, i to sa mestom za pašu. Njegov gubitak izazvao je s toga vrlo mučan utisak, tim više što je pri tom bilo i izdaje. Posle Bera padoše Voden, Ostrovo, Notija. Napadaj na grad Srbiju hrabro je odbio vojvoda Preljub, iako se grčko stanovništvo odmah sporazumelo sa napadačima. Za vreme ovog ratovanja upadalo je, uopšte, u oči, da je grčko stanovništvo – što se, u ostalom, moglo i očekivati – bilo brzo spremno i voljno, da se pridruži svojim saplemenicima protiv novih srpskih gospodara. Od otvorenog ustanka zadržavao ih je dugo strah od jake ličnosti Dušanove i, jedno vreme, saznanje, da je Vizantija suviše slaba da ih podrži. Kad im se sad učinilo, da su se prilike u Konstantinovoj carevini sredile, oni su se lako odlučivali da priđu svojima, i čak su ih, prema Kantakuzenovu pričanju, i sami pozivali. U tom je pravcu vršena i živa agitacija s grčke službene strane. Sam Kantakuzen je iskorišćavao sem toga i svoja ranija poznanstva i veze s pojedinim srpskim zapovednicima i mamio ih je raznim obećanjima. Bilo je u tom pogledu i izvesnog uspeha; primeri ćesara Hrelje i vojvode Momčila kazuju dovoljno jasno, da su kod pojedinih velikaša lična korist i samovolja bili jači od osećanja dužnosti i odanosti svojoj državi i svom vladaru. Tako su i sada davali izvesna obaveštenja Kantakuzenu ili ulazili u pregovore s njim hrisopoljski zapovednik Brajan, zapovednik Ginekokastra Vuk, pa čak i ugledni Hlapen, koji će posle postati tast Kraljevića Marka. Jedan deo ovih ljudi, uplašen ofanzivom Kantakuzenovom i otsutstvom Dušanovim, pregovarao je s Grcima ponekad i s toga, da bi obezbedili svoje posede i položaje.

Nenadna pojava cara Dušana pred Solunom, usred zime, pomrsila je planove Vizantije. Grci odmah ponudiše pregovore. Pred samim kapijama grada, praćeni od svojih vojvoda i garde, sastali su se sva tri cara, oba grčka i srpski, da potraže sporazum. Gnevan, Dušan je obasuo Kantakuzena prekorima radi nezahvalnosti, radi izvršenog napadaja, radi saveza sa Turcima, naglašavajući uzgred da je Kantakuzen, koji smatra Srbe i Dušana kao otimače grčkog područja, u stvari glavni otimač, koji je prisvajao ono što po zakonu pripada drugom, t. j. mladom Paleologu. Kantakuzen je bio blaži i gledao je da "izdiplomatiše" Dušana; njegova beseda, koju je sam pisao i konstruisao u starosti, možda nije tačna u celini, ali daje svu argumentaciju koju je on mogao navesti u svoju korist. Kantakuzen je priznavao Dušanovu velikodušnost prema sebi lično, ali je, naravno, branio grčko pravo na njihove oblasti, koje su Srbi nepravedno pritisli. Nije on nikad mislio, da za svoj spas žrtvuje najkrupnije interese svoje otadžbine. U ostalom, Dušan nije mislio iskreno, iskorišćavao je njegovu nevolju, i najzad je prekinuo savez s njim i počeo čak i da ga goni. Ovaj početi rat nije upravljen protiv srpskih zemalja, nego ima da povrati nesumnjivo grčko područje, koje je Dušan osvojio u jednoj krizi Carstva. Da ne bi svu ovu, naročito za Kantakuzena nezgodnu, argumentaciju vodili javno, pred celom pratnjom, njih su dva pregovarala jedno vreme i nasamo. Kantakuzenu se činilo, da je njegovo razlaganje imalo utiska, iako je on od Dušana tražio, da se povuče na stare granice i vaspostavi prvašnje stanje, ustupajući mu definitivno od novih tekovina, kao krajnji stupak, samo gradove i liniju Zihna, Ser, Melnik, Strumica i Kostur. Dušan je s početka tražio da mu se vrati sve što je bilo uzeto pre ove poslednje ofanzive, pa je tokom razgovora pokazivao izvesnu sklonost za popuštanje. Tačno je, da je drugi dan raspoloženje na obe strane bilo vedrije i da je došlo čak i do zajedničke časti. Kantakuzen tvrdi, da je Dušanovu popustljivost pokolebalo držanje njegovih protivnika. Po tobož već postignutom sporazumu, došle su Dušanu pristalice Paleologa, sa predlogom da se ne miri s Kantakuzenom, nego da pomaže mladog cara, koji još uvek, sa svojim pristalicama, nerado gleda tutorstvo i ličnu suprematiju svoga tasta. Dušan je, pri takvom stanju stvari, ako je čak i tačno da je bilo došlo do sporazuma na ovoj osnovi, koju je kao krajnju liniju grčkog popuštanja bio predložio Kantakuzen, lako promenio svoju odluku. Što da popušta i ustupa, kad je stanje u Vizantiji još uvek mutno i bez opasnosti da se može zlo okrenuti protiv njega? Sjutri dan, njegovi vesnici objavili su Kantakuzenu prekid pregovora i objavu rata. Do nove borbe između Kantakuzena i Dušana pod samim Solunom nije došlo, nego se Dušan uputio da povraća otete gradove. Brzo bi osvojen Voden, a za njim i važni Ber, koji je uzeo vojvoda Hlapen.

Prilikom zauzeća Vodena Dušan je vrlo oštro postupio prema Grcima, koji su ga izneverili. Gonjenom u borbi načelniku grada Lisaku bi iščupana brada, pa je, zlostavljan i inače u okovima poslat na suđenje u Skoplje, ali je na putu umro. Sam grad je za kaznu opljačkan, a neverni stanovnici raseljeni. Obavešten o nepouzdanom držanju grčkog stanovništva i po drugim mestima, car je naredio najstrože istrage i kazne. Koliko je poslednja agitacija, s verom u uspeh Kantakuzenove ofanzive, bila uzela maha, vidi se najbolje po tom, što su čak neki grčki građani Skoplja, u nadi da bi Grci mogli dopreti čak i do tog grada, ušli u pregovore s Kantakuzenom, nudeći mu za taj slučaj svoju saradnju. Skopske Grke spasao je tamošnji mitropolit, kome je bilo povereno suđenje, pravdajući ih da su pregovarali od straha, a ne iz zle namere. Dušan se, posle ovih događaja, mogao jasno uveriti, da je njegov jedini oslonac u srpskom i slovenskom elementu Maćedonije, a da je sve drugo nestalno i čak neprijateljski raspoloženo. Revizija dotadašnje politike svela se, u glavnom, na lične promene i kazne; dok su, u stvari, trebale biti izvršene mnogo korenitije izmene. Srpska snaga, ta koja je bila pravi stub Carevine, nije mogla doticati da očuva sve te daleke tekovine. Je li mudro cepati tu snagu i slabiti je garnizonskom službom u mestima i sredinama, gde njeno prisustvo, u času ozbiljne opasnosti, ipak neće moći da izmeni sudbinu? Je li mudro da Preljub srpskim grudima brani granice Tesalije, kad nisu potpuno sigurni ni Strumica ni Voden? Ekspanzija srpske snage bila je očevidno na štetu njene solidnosti; pre nego se ratovalo zbog Tesalije ili Trakije ili Epira trebalo je obezbediti i priljubiti bliža područja, s Maćedonijom na čelu.

Od ovog vremena Dušan svoju energiju zbira, da izvrši još jedan obračun s Vizantijom, možda konačan. Da to što sigurnije postigne, on namerava da ukloni s Balkana opasne grčke saveznike, Turke, koji su u poslednjim borbama imali znatna udela. Postoji jedno shvatanje u nauci (N. Jorge, pisca jedne velike Historije Osmanskog Carstva), koja Turke ovoga vremena prikazuje kao ljude, koji su imali malu važnost, koji su bili poslušno oruđe u rukama njihovih pozivača ("kad ih pozvaše, oni dođoše; kad ih otpustiše, oni odoše") i koji su "primorani" da pređu u Evropu i osnuju svoju državu. Shvatanje je to površno i vrlo uprošćeno. U stvari, Turci su predstavljali već tada snagu, koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko prodiranje lišilo je Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i sateralo ih do same obale. Ne nude se njima uzalud carske kćeri, vojni savezi i bogati pokloni. Kad su prvi veći odredi Orkanovi stigli u Carigrad, svet ih je tamo dočekao s radosnim klicanjem, ne samo s toga što su Grci bili radosni radi dolaska novih pomoćnika, nego i što su ti pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad daleko od toga da služe kao prosto oruđe Grcima videlo se već dosad u više prilika. Turci su, nema sumnje, pokazali pravi interes za Evropu tek od onda, otkad su tamo bili pozvati; njihovi prvi odredi nisu bili ništa drugo nego obične pomoćne čete, koje slušaju naredbe svojih gospodara; ali vrlo brzo te pomoćne čete postaju neka vrsta izvidnica. Čim su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane Dardanela mogu nadati, oni su se lako rešili da iskoriste to stanje i to novo područje. Tim pre, što je Vizantija, iscrpena drugim krizama, bila stalno u novčanim neprilikama, ne mogući da isplaćuje uredno najamničke nagrade i tako donekle i sama upućivala gramžljivi tuđi elemenat da se naplaćuje sam. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljačkaši, pazili mnogo na to, da li će oštetiti svoje najmodavce, a naročito onda, kad ti najmodavci ne vrše prema njima primljene obaveze. Računajući s tim, Dušan namisli da turske čete ili premami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. S toga šalje jedno svoje poslanstvo u Brusu i, po Kantakuzenovu primeru, nudi sultanu ništa manje nego svoju kćer za ženu. Bar tako priča Nićifor Gregora. Sultan je srpsko poslanstvo primio s čašću i otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju. Jedna grčka četa, koju je vodio namesnik Halkidike, predusrela je kod Rodosta srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, pa ih delom pobi, a delom zarobi. Taj postupak veoma je ogorčio Turke i samo veliko uniženje Kantakuzenovo moglo je da smiri Orkana. Velika je šteta što o tom poslanstvu nema nikakvih bližih podataka. Dušan je svakako išao za tim, da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez težih napora. Njegove planove nije bilo teško prozreti. Vidimo, da su im Grci uhvatili niti i da su se požurili da sve osujete. Oni su dobro osećali, da im je turska pomoć, iako pod skupu cenu, tada bila glavno sredstvo da koliko-toliko zaustave srpski nalet.

U tom tako teškom položaju Vizantiji nimalo nije trebao rat sa Đenovom, u koji se uplela poglavito zbog đenovaških trgovačkih kolonija u Galati. Taj rat imao je i za Dušana izvesnih nezgoda. On je, pre svega, opredelio Mlečane, suparnike Đenove, da uzmu stranu Vizantije. Dalje je, mletačkim posredovanjem, došlo do izvesnih pregovora između Bugarske i Vizantije, vođenih s početka radi napasti od turskih pljačkaša. Dušan je upotrebio sav svoj uticaj da te veze, koje su mogle ići i dalje, liši krupnijeg političkog značaja; ali je, za svaki slučaj, ugovorio s Dubrovčanima da ne izvoze i ne prodaju oružje u Bugarsku. Izgleda, da je uvek aktivna Dušanova žena, carica Jelena, dala misao, da se njena mlađa sestra Teodora uda za grčkog cara, pošto se taj rastavi s Kantakuzenovom kćeri. Tako bi sva tri carska dvora došla u tesnu porodičnu vezu, a Dušan bi u tom porodičnom savezu imao glavnu reč.

U velikoj pomorskoj bitci pred Carigradom, 13. februara 1352., Mlečani sa svojim grčkim prijateljima ne mogoše savladati đenovsku flotu. Uplašen tim neuspehom, Kantakuzen se poče truditi, da se izmiri s Đenovom i njihovim turskim saveznicima. Učinio je to nesumnjivo s toga, što mu je bilo jasno, da je nemogućno voditi borbu na toliko frontova i održati se protiv svih napasti. Sukob s carem Jovanom beše ponovo na pomolu. Već u leto 1352. vodio je mladi car borbe s Kantakuzenovim sinom Matijom, samo uskoro požuri otac u pomoć. Da se osigura za nove sukobe i da ne bi gubio vremena u prevozu četa, Kantakuzen ponudi Turcima grad Čimpu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i 1352. god. prešli su u Evropu, na određeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu državu, a ono svakako u želji, da u Evropi dobiju jako uporište za svoje akcije. Njihov prelazak u Evropu, prema tome, ako i nije bio zavojevački, s većim planom, nije ipak bio ni onako slučajan kako se ponekad htelo da prikaže. Stojan Novaković tačno je rekao jednom prilikom: "Sve grčke stranke iz opaloga Istočnog Rimskog Carstva služile su se Turcima neprestano i u svima prilikama kako protiv unutrašnjih tako i protiv spoljnih neprijatelja. Nemoć i strano slepilo političkoga suparništva vodili su Turcima ruku i pokazivali im šta treba da rade".

Car Jovan, videći pripreme Kantakuzenove i bojeći se da sam primi borbu protiv njega i njegovih opasnih saveznika, obrati se za pomoć srpskom i bugarskom caru. Da pokaže svoje iskrene namere on posla Dušanu kao taoca svog brata Mihaila. Taj akt najbolje pokazuje značaj Dušanove ličnosti i saradnje i odnos vizantiskog cara prema njemu. Dušan se odazvao tom pozivu, koji je bio pripravljen čitavim njegovim političkim radnjom poslednjeg vremena. Odazvali su se i Bugari. Srpsku konjicu vodio je kaznac Gradislav (?) Borilović. Blizu gradića Empitija dođe do borbe s Turcima. Bolja i okretnija turska konjica savlada Srbe, umorne s daleka puta, dok Bugari pobegoše, a Grci padoše u plen. Ta bitka rešila je borbu. Kao pobednik Kantakuzen proglasi svog zeta lišenim prestola, a za savladara podiže sina Matiju (1353. god.) Car Jovan se povuče u Solun.

Pritisak Turaka osećao se sve više. Njihove konjičke čete, surove i grabljive, nisu vodile mnogo računa o stanovništvu područja kroz koja su prolazile i od njih je naskoro procvileo i saveznik i dušmanin. Neprijatelji Kantakuzenovi bacali su krivicu za tu napast na njega i imali su u tom pravcu dosta uspeha kod sveta koji je stradao i bio kivan i ogorčen. Kantakuzen je i sam uviđao, da mu novi saveznici počinju postajati opasan teret. On s toga kuša da ih se oslobodi. Ali sva njegova nastojanja, pa čak i bogate novčane ponude, da se Turci vrate u Aziju ostaju bez uspeha. Druga beda, koja je zadesila južnu Trakiju, a koju Turci odmah iskoristiše, beše strahoviti zemljotres od 2. marta 1354. Od njega naročito nastrada Galipolje. Turci, u velikom broju, iz Čimpe i naročito iz Azije, nagrnuše u opusteli grad i kraj i posedoše ga. Zemlja bi odmah podeljena u spahiluke i uvedene turske vlasti. Uzimanje zemlje i poseda izvršeno je nasilno, bez mnogo obzira prema starodalnicima. Tako se Turci ugnezdiše na Balkanskom Poluostrvu.

Dolazak Turaka u Evropu doneo je opasan elemenat za njenu bezbednost. Silni Orkan, sa svojom organizatorskom sposobnošću i jakom rukom, beše stvorio od njih odličnu vojničku snagu i domalo političkog činioca prvorazrednog značaja. "Sa starinskim veštinama pustinjskog razbojnika spajaju ovi novi maloaziski Turci finese njihovih grčkih suseda". Nagli razvoj ranije zapuštene Bruse, njihove prestonice od 1326. god., davao je dovoljno dokaza čak o konstruktivnoj vrednosti njenih gospodara. Smatrati Turke ovog vremena kao proste pljačkaške horde, koje je samo puk slučaj doveo u povoljnu situaciju, sasvim je pogrešno i nehistoriski. Kod njih je, u ovo vreme, vladala jedna volja, koja je dobro znala šta hoće i imala širi interes. Pored Orkana, koji je glavnu pažnju obraćao vojsci, delovao je i njegov brat Alaedin kao veliki vezir. Taj čovek bio se u mladosti povukao od sveta, ali se posle kao naš Sv. Sava, vratio na bratov dvor i tu živo radio na organizovanju nove države. Naročitu je pažnju posvetio finansijama, kao glavnom izvoru državne snage, počinjući od 1328. god. kovati Orkanov novac. Samo državno uređenje u mladoj turskoj državi bilo je u osnovi demokratsko: svaki čovek od vrednosti mogao je slobodno napred. Vrednost se ljudi cenila ponajviše po vojničkim vrlinama. Jer sve što je postigao, Orkan je, u stvari, postigao pomoću ratničke vrednosti Turaka, koji su svima tradicijama bili vezani za tu vrstu rada.

Opasnost od Turaka opazili su dosta rano svi susedi. Gomile begunaca sa Galipolja dospeše do samog Carigrada, gde su sa užasom pričale o turskoj najezdi. Na Kantakuzena diže se opšta povika i gnev. On postade jedna od najnepopularnijih ličnosti, javno okrivljavan zbog dovođenja Turaka u Evropu. I on sam uviđao je svoju pogrešku, ali kasno. Zauzevši Galipolje, Turci su na njegove proteste s ironijom odgovarali, da oni nisu prekršili ugovora, niti se ogrešili o saveznike; oni su samo poseli mesta potpuno napuštena. Uzbuđena masa u prestonici, nezadovoljna Kantakuzenom, poče prilaziti u redove stranke mladog cara Jovana. Još ove iste godine, 22. novembra 1354., uspeše njegove pristalice da Jovana dovedu u Carigrad i sruše Kantakuzena. Osećajući se kriv i odgovoran, Kantakuzen izgubi staro prisustvo duha i ne pokuša nov vojnički otpor, nego se pomiri sa svojim novim monaškim činom, koji je značio odricanje od svake svetske sujete. Kao monah Joasaf (od 10. decembra 1354.), predavši se bogoslovskim studijama i pisanju historije svoga vremena, Kantakuzen je umro u dubokoj starosti 1383. god.

Ugnezdivši se na Galipolju Turci brzo počeše da šire svoja osvajanja. Još 1354. god. uzeli su Kipselu, na donjem toku Marice, i Malgrad, pa produžiše pljačke i pohode duž čitave obale Mramornog Mora sve do Carigrada. Od ranije naučeni na plen na bugarskom području oni 1354/5. god. počeše provaljivati i preko bugarske granice. Jedna bugarska hronika kaže, da su doprli čak do Sofije. U sukobima s turskim odredima izgubio je car Jovan Aleksandar dva svoja sina, od kojih mu Mihajlo beše naslednik i savladar.

Caru Dušanu davali su svi ti događaji dovoljno povoda, da se ozbiljno posveti turskom pitanju. Turci su svakim danom postajali vidno jači i agresivniji. Onom ko je mislio da ide dalje prema Istoku i Carigradu oni su predstavljali ako ne nesavladljivu, a ono svakako opasnu prepreku. Smetali su čak i u posedu stečenog. Brzi, lako pokretni, smeli, vešti ratnici oni su srpskoj vojsci zadali već dotad dva-tri osetna udarca. Ako im se za vremena ne preseče dalje ukorenjivanje u Trakiji, oni, sa svojim jakim rezervama u Maloj Aziji, mogu dosta brzo postati ne samo vrlo nepogodan sused, nego možda i takmac za pitanje vizantiskog nasleđa. S toga Dušan dolazi na misao, da jednom većom akcijom učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi. Ali, da bi mogao prema njima razviti svoju punu snagu, trebalo je da dobije slobodne ruke na drugim stranama, naročito na severu, gde su Mađari u poslednje vreme, od 1353. god., počeli pokazivati svoje staro neprijateljsko raspoloženje. Trebalo je i inače pomiriti zapadni svet, posebno talijanske republike i francuski dvor, sa srpskom akcijom u Trakiji, kojoj bi neposredni cilj bio odbijanje Turaka, a posredni, gotovo sigurno, posed Carigrada. Možda je car želeo, da se u njegovoj borbi s Turcima ne nađe na protivničkoj strani koja hrišćanska sila, možda Đenova, stari prijatelj Turaka i Dušanu i Srbiji ne baš prijateljska radi njihovih veza sa Mlecima. S toga svega, Dušan se rešava da se obrati papi, da mu ponudi uniju svoje crkve s rimskom, a da papa zato njega prizna i proglasi "kapetanom Hrišćanstva", borcem za veru, i da ga tako zaštiti od neprijateljstva drugih hrišćanskih država.

Dušanova verska politika do tog vremena nije bila mnogo prijateljska prema katolicima. Pravoslavna jerarhija imala je moćan uticaj u Srbiji od početka XIV veka i nije htela biti mnogo tolerantna. Posle srpskih osvajanja na jugu taj se uticaj samo povećao; pravoslavlje je bila jedina spona koja je vezala srpske osvajače s pobeđenim Grcima i koja bi, možda, vremenom mogla učiniti, da se ta dva elementa više približe. S toga je Dušan zadugo bio čist pravoslavac. U čl. 6. njegova Zakonika katolička vera zvala se "jeres latinska". Tim članom car je naređivao, da se vrate u pravoslavlje svi oni, koji su ranije prevereni. Ko to ne učini biće kažnjen, isto kao što će biti kažnjen i katolički pop, koji bi pravoslavnog preveo u svoju veru (čl. 8). U stare prave katolike tim nije dirano, oni su mogli mirno ostati u svojoj veri, kao što su i činili. Car je samo presekao svaku katoličku propagandu na štetu pravoslavlja i dao je punu zaštitu veri, koju je sam ispovedao i koja je bila državna.

S katoličke strane bilo je pokušaja da se car privuče zapadnoj crkvi. Papa Kliment VI, verski vrlo aktivna a inače i politički moćna ličnost, bio je nezadovoljan Dušanovom crkvenom politikom i tražio je od njega početkom 1346. god. da prestane s progonjenjem katolika i da vrati kotorskoj biskupiji neka oduzeta mesta. Postoji mišljenje, da je još tada, dozvolivši izuzetno hrvatskim glagoljašima slovensku službu u praškoj nadbiskupiji, papa nameravao, da pomoću češkog kralja Karla IV i u Češkoj bolje obrazovanih slovenskih kaluđera "postigne željeno jedinstvo vere". S toga da je Karlo IV podigo glagoljaški manastir Emaus u Pragu (1347. god.). Početkom 1347. god. došla je u Rim od skadarskog episkopa vest o Dušanovoj sklonosti za uniju, što je na papinom dvoru izazvalo življu aktivnost, da se ta sklonost privede u delo. Pisano je odmah nekoliko pisama važnijim katoličkim opštinama Srbije, kakve behu Kotor, Bar i Skadar, i nekim uglednim licima, da pokušaju delovati na cara. Naročito se mnogo polagalo na uticajnog Kotoranina, Nikolu Buću, careva protovestijara i glavnog finansiskog stručnjaka Srbije. Ali su te vesti, izgleda, bile nedovoljno proverene. Kad papine prijateljske poruke i pozivi nisu pomagali prešlo se 1350. god. na pretnje. Pozivani su mađarski kralj, Mleci i veliki majstor jovanovskog reda da oni efikasnijim merama utiču na srpskog cara. Ali sve to nije pomoglo; na ove poslednje pozive nije se niko ni odazvao, zauzet drugim brigama. Dušan je bio protivnik katolika i njihove propagande ponajviše zbog albanske politike napuljskog dvora, koji je svoje glavno oruđe u borbi protiv njega nalazio u katoličkom elementu.

Kad je kralj Lajoš zadovoljio svoje prohteve u Italiji i izmirio se s napuljskim dvorom, počeo je, potstican od pape, veće pripreme za svoju novu balkansku politiku. God. 1352. ušao je sa Đenovom u savez protiv Mletaka, a u julu 1353. god. oženio se Jelisavetom, kćerju bosanskog bana Stepana II, i vezao tako još tešnje Bosnu za svoju državu i politiku. Domalo, njegovo neprijateljsko raspoloženje prema Srbima postade javna stvar.

To držanje Lajoševo i opasnost od Turaka i opredelili su Dušana, da 1354. god. lojalno potraži naslon na papsku kuriju. U Avinjonu nije više bilo Klimenta VI, nego ga je nasledio Inoćentije VI. Njemu je u leto te godine stiglo carevo poslanstvo, koje je vodio raniji kotorski, a sad trogirski biskup Vartolomej, noseći carevo pismeno obećanje da će prići zapadnoj crkvi i uslove pod kojima bi on to bio voljan učiniti. Poslanstvo se čak zaklelo, da su Dušanove namere iskrene i dobra volja van sumnje. Ali odgovor avinjonske kurije nije bio onakav, kakvom se car nadao. Papa je, istina, ljubazno odgovorio 29. avgusta, ali u tom odgovoru, iz obzira prema francuskom, a još više prema mađarskom i napuljskom dvoru, on cara nije nazvao carem, nego kraljem, što na Dušana očevidno nije moglo ostaviti dobar utisak. Posle, papini legati otezali su veoma dugo svoj odlazak za Srbiju; samo poslanstvo dobilo je propratno pismo tek na Badnji-dan 1354. Glavna ličnost papina poslanstva beše učeni Francuz, padski biskup Petar Toma. Na putu za Srbiju biskup Petar se, po papinu nalogu, sastao u Pizi s češkim kraljem Karlom, koji je išao u Rim da se kruniše za nemačkog cara. Iz Pize uputio je Karlo 19. februara 1355., jedno vrlo važno pismo caru Dušanu, "našem u Hristu najmilijem bratu". Kralj se raduje carevoj želji da pristupi sjedinjenju crkava, koja će biti olakšano tim, što će se u bogosluženju moći zadržati slovenski jezik. Zajednički slovenski jezik, "plemeniti", kako se kaže u pismu, jeste važna veza, koja spaja ova dva slovenska vladara, na koju Karlo, da bi jače uticao na Dušana, posebno udara glasom. Ako Dušan ustraje na svom početom putu, Karlo mu obećava svoje posredovanje kod mađarskog kralja i pomoć pri daljem osvajanju u Grčkoj.

Ali, uprav u vreme kad se Dušan rešio na taj tako važni korak, mađarski kralj organizuje svoj pohod na Srbiju i tako razbija bitnu pretpostavku cele ove Dušanove kombinacije. Zašto da on izaziva potrese u zemlji, koji pored svega njegova ličnog autoriteta, ipak ne bi mogli izostati, kad on od tog svega dela nema nikakve praktične koristi? Ako papin ugled ne može da zadrži kuriji tako odanog mađarskog kralja ni u času, kad se, radi pridobijanja novog druga, obično svuda, u takvim prilikama pokazuje najveća predusretljivost, – šta će mu onda sva ta unija? Dušan nju nije trebao, što su ga mučili neki verski problemi, nego iz neposrednih praktično-političkih razloga. Kad ti nisu ispunjeni, on sad ne samo što je odbacio misao o sjedinjenju crkava, nego se čak ljuti na nju i možda na sebe sama, što je primio.

Kralj Lajoš upao je u Srbiju u leto 1354. god. Da ga suzbije, Dušan je krenuo na sever i u avgustu već se nalazio pod Rudnikom, u Brusnici. Po svoj prilici radi ovih verskih pitanja, car je pozvao patrijarha Janićija u Žiču, da se s njim posavetuje. Patrijarh se tu razboleo i na povratku u Peć umro je u Polumiru na Ibru, 3. septembra. Posle Dušanova dolaska mađarska je ofanziva zaustavljena. Lajoševa vojska stradala je, sem od Srba, još i od neke zaraze, od koje je umro i sam kraljev brat, hrvatsko-dalmatinski herceg Stevan. Posle njegove smrti mađarska vojska povukla se iz Srbije bez ikakva uspeha. Dušan nije mogao da protiv nje preduzima jače mere jedno s toga, što se žurio na jug, gde su se događale stvari od presudnog značaja, i drugo, možda, s toga, što nije hteo da jačim protivnapadom izaziva Mađare na osvetne borbe.

Ljut radi ovog mađarskog napada, Dušan nije hteo da skriva svoje ogorčenje pred papinim izaslanstvom, koje mu je stiglo negde u martu 1355. god. Biograf biskupa Tome daje vrlo zanimljiv opis tog sastanka. Dušan je, veli on, bio "telom veći od svih ljudi na svetu ovog vremena i strašan u licu." Papine poslanike dočekao je oholo, opkoljen vlastelom i vojskom, i dao im je odmah do znanja, da je od lanjske godine izmenio svoje držanje. Biograf kazuje, da je zbog careve srdžbe sam biskup Petar bio u opasnosti. Dušan je čak zabranio svojim katolicima u vojsci, da nipošto ne smeju prisustvovati misama, koje je biskup služio. Kad je, za inat, "želeći smrt da bi se umnožila katolička vera", biskup jedno jutro odslužio misu, pozvavši na nju sve verne, i kad je uprkos zabrane, na nju došli nemački najamnici, car se beše razgnevio još više. Ali se umirio prividno dosta brzo, kad mu je vođa najamnika, verovatno Palman, izjavio, da su oni spremni, za odbrani vere ne pretrpeti kaznu nego ući i u borbu. Takvo držanje biskupovo, u njegovoj zemlji, uticalo je na Dušana, da potpuno odustane od ranije namere. Ozlojeđen zbog propale misije, biskup je iz Srbije, na povratku kući, krenuo kralju Lajošu i tražio od njega da rat nastavi svom žestinom.

Kralj Lajoš se, doista, počeo spremati na Srbe, ali ne mogade tokom 1355. god. preći u napadaj. Možda nije imao ni prave volje da primi borbu s Dušanom, čiju je snagu znao i video. Sem sa Srbijom on je rđavo stajao i sa Mletačkom Republikom, nešto zbog mletačkih veza sa Srbima, a mnogo više zbog njenog učvršćivanja u Dalmaciji. Zbog izvesnih gradova u Dalmaciji, posebno zbog Klisa i Skradina, koji su pripadali Šubićima, odnosno Dušanovoj sestri Jeleni, udovici Mladena III, bilo je dosta pregonjenja i pregovaranja. Te gradove su hteli i Mlečani i Mađari i Bosanci, dok je Dušan želeo da ih očuva sestri kao svojoj saveznici, možda kao strateške tačke prema Bosni, sa njene zapadne strane. Dušanova vojska ušla je 1355. god. u te gradove. Kako car nije hteo nikakva sukoba s Mlečanima, on je, videći njihovu nesavladivu želju da dobiju te gradove, pristao da njegova sestra povede pregovore o prodaji. Videći neraspoloženje skradinskog građanstva protiv svojih ljudi, a čuvši možda i za carevu smrt, njegov vojvoda Đuraš Ilić predade taj grad Mlečanima 10. januara 1356. god., kako mu car beše ranije naredio. Grad Klis preoteli su Mađari.

Dušan se nadao da će mu događaji u Vizantiji iz druge polovine 1354. god. znatno pomoći da se približi svom davnom cilju. Borbe između starog Kantakuzena i mladog cara ne behu završene padom prvoga. Očevu borbu nastavili su Kantakuzenovi sinovi, iako su dobro osećali koliko im uspehu smeta ogorčenje koje je zavladalo protiv njihova oca. U širokom narodu, koji je najviše stradao, strah od Turaka pretvarao se ponegde u paniku. Jedan mletački izveštaj iz Carigrada od 6. avgusta 1354. govorio je, da bi tamošnji građani pristali i na tuđu vlast, čak i na mletačku ili srpsku, samo ako bi ta mogla da ih zaštiti od azijatskog saveznika. S toga, u času, kad su događaji u Vizantiji mogli dobiti kakav nenadni, po Srbe povoljni, obrt, Dušanu je palo vrlo teško, što je morao da se zapliće u nove sukobe s Mađarima. Tim treba objasniti sem onog nepreduzimanja protivnapada na Mađare i ovu predusretljivost prema Mlečićima u Dalmaciji. Njegova je glavna pažnja bila na jugu. Odatle, u jednoj povelji od 5. decembra 1355., imamo i poslednji pomen o njemu i njegovu radu. Dve nedelje docnije, 20. decembra, Silni Car Dušan bio je već pokojnik. Umro je iznenada, ne zna se od čega, u najboljoj muškoj snazi, i u vreme kad je srpskoj državi i hrišćanskom Balkanu uopšte trebala jedna centralna volja najapsolutnijih kvaliteta. Dušan je bio sahranjen u njegovoj zadužbini, u Arhanđelovu Manastiru kod Prizrena. Pri iskopavanjima, koja su vršena u manastiru 1927. god., nađen je u jugozapadnom delu crkve jedan mramornim pločama obeleženi grob, za koji se misli da je Carev. U grobu nije nađeno ništa sem nešto ispreturanih kostiju, pošto je grobnica ranije pretresana i opljačkana.

__________

S Dušanom je stara srpska država dostigla vrhunac svoje moći. Postala je carevina, prva sila na jugoistoku Evrope, ne takmac nego gotovo gospodar Istočnog Rimskog Carstva. Uz carstvo se digla i patrijaršija, kao najveći stepen crkvene vlasti. Srpski zamah nije nikad bio veći, ni napor plodniji. Bar ne na oči. Jer u stvari Dušanovo delo, mada veliko i mada blistavo po carskom sjaju, i mada snažno po uloženoj energiji, nije bilo trajnijih kvaliteta. Za teret jedne Imperije srpska snaga tada još nije doticala; ona je mogla da delo sublizu izvede, ali ne i da ga održi. Mlada srpska energija bila je napregnuta preko mere i s toga je vrlo brzo morala nastupiti reakcija. Veličina postignutog, čisto politički govoreno, bila je varka a ne stvarnost. Srpski elemenat obuhvatio je više nego što je mogao da asimiluje, da priljubi i da stvarno usvoji; on se trošio na dalekim područjima, koja su bila van domašaja njegove kulture, njegove rase i čak njegovih političkih interesa. Šta je značilo za srpsku politiku posed Tesalije ili južnog Epira? Kakve je koristi mogla imati zemlja od toga? Štete je međutim, bilo. Dok se naša snaga trošila tamo na jugu, srpski je elemenat postupno potiskivan na zapadu, u Humu, i ugrožavan u Mačvi. Bosna je otišla sasvim u mađarsku sferu. Gubila se linija Neretve, sa najčistijim delom naše rase, a išlo se čak na obale Meste. I što je najvažnije, s tim novim stanovništvom grčkih oblasti, srpska država nije dobila priliv snaga za dalja dela, nego opasan teret, koji se u svima sumnjivim situacijama, kao 1350. god., pokazivao kao naš neprijatelj. To je stvoren, realan sud o Dušanovu delu, dat iz daljine, posle čitava niza vekova, kad čovek ima pred sobom pregled svega što je bilo i sasvim nov i drukčiji pogled na stvari.

Historijski, Dušan je radio onako, kako je odgovaralo shvatanjima njegova vremena. On je nastavio delo, koje je već bilo započeto, iako njegovi prethodnici, možda, ne bi do kraja išli baš tim putem. Teško se bilo oteti iskušenju, pa ne prihvatiti plen koji se gotovo sam nudio i na koji su ga zvali sami oni, kojima je pripadao. Posle, onoga vremena, uspeh se cenio po veličini osvojenog područja – od tih shvatanja nije bio slobodan još ni XIX vek! – a ne po njegovu etničkom sastavu. Osvajač je verovao u svoju moć pokoravanja pobeđenih i nije tražio ništa drugo nego pokorne podanike. Ljudi su često verovali, da je dovoljno dati samo gospodara ili upravnike svojih shvatanja i svoga plemena, pa osigurati akciju smirivanja i lojalnog podaništva. Tako je postupao i Dušan sa dovođenjem srpskih plemića i prvosveštenika na upravna mesta u novim oblastima. On se trudio s pažnjom, da nove krajeve približi srpskoj matici i ovu njima i da od njih stvori celinu. On nije u historiji ni prvi ni poslednji koji je tako mislio i tako radio. Dalje treba imati na umu, da je Dušan, sam jaka ličnost, verovao da se delo koje on stvara može održati i da odgovara doista njegovoj snazi i snazi države kojoj je on na čelu. Zar je on mogao pomisliti da će s njim zajedno da se počne rušiti i njegovo delo? Zar je mogao misliti, da od toliko ruka koje su s njim sarađivale neće biti nijedne da dostojno prihvati krmu u ruke?

Koliko se Dušan istinski trudio da svoje državno delo sredi i stavi na solidne osnove svedoči najbolje njegov Zakonik, jedan od najdragocenijih kulturnih spomenika srednjevekovne Srbije. U uvodnoj reči Zakoniku on kaže, kako se rešio, postavši car, da potraži "neke dobrodetelji i sveistine i pravoslavne vere postavi zakone, kao što ih treba imati i čuvati po svetoj i svih sabornoj i apostolskoj crkvi gospoda Boga i Spasa Isusa Hrista i po zemljama i gradovima, da se ne umnoži u državi carstva našeg neka zloba i zlo varalištvo i lukava nenavist, nego da poživimo u svakoj tišini i ćutljivom žitiju i u životu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva našeg, malim i velikim." Stvaranje carstva nametalo je, prirodno, i velike administrativne i zakonodavne dužnosti, da se velika tvorevina organizuje i ujednači. "Velika osvajanja Dušanova", razlaže vrlo lepo mladi ruski istoričar A. Solovjev, "izazvala su i potrebu velikog zakonodavnog rada. Južne oblasti njegove nove carevine odavna su navikle na pisano grčko pravo. Srpske sudije i episkopi po grčkim gradovima morali su da se upoznaju sa tim pravom, da se njim i dalje pravedno služe. I kao prvi korak javlja se (verovatno u zimi 1347-1348, za vreme boravka Dušanova na Sv. Gori) srpski prevod najnovijeg i najboljeg vizantijskog pravnog zbornika, t. zv. Sintagme jeromonaha Matije Vlastara, napisane u Solunu god. 1335. Ovo je privatni zbornik od velikog značaja, jer on obuhvata i čitavu crkveno-pravnu građu Nomokanona, i vizantijsko svetovno pravo. Vlastareva Sintagma je, možemo reći, jedna iscrpna enciklopedija čitavog vizantijskog crkvenog i svetovnog prava. Njezin slovenski prevod Dušanova doba postao je brzo popularan ne samo u srpskoj, nego i u bugarskoj i u rumunskoj i u ruskoj crkvi. Ipak ovaj zbornik bio je suviše glomazan za svakodnevnu upotrebu, sadržavao je suviše mnogo čisto crkvenih pravila. Stoga se javlja na srpskom jeziku, verovatno iste godine 1348, jedno skraćenje Vlastareve Sintagme "radi potreba carskog suda". U tom srpskom skraćivanju ostala je samo jedna trećina Sintagme. Izbrisana je gotovo cela kanonska, crkvena građa ali su ostali svi svetovni zakoni vizantijskih careva… Skraćena Sintagma sačuvana je u mnogo rukopisnih primeraka (ali samo u Srbiji, nepoznata je bila bugarskim, rumunskim ili ruskim sudovima). Ovom skraćenom Sintagmom služile su se bez sumnje Dušanove sudije po južnim, grčkim zemljama carevine. Osim toga, služili su se za agrarna pitanja takozvanim "Zakonom Justinijana", kratkom srpskom kompilacijom (?) iz starog vizantijskog Nomos Georgikos, koji je odavno važio u grčkim zemljama. Ova dva srpsko-vizantijska zbornika (skraćena Sintagma i Zakon Justinijanov) mogla su da se primenjuju i u severnim, čisto srpskim krajevima Dušanove carevine, jer su mnoga njihova načela (naročito bračnog i građanskog prava) odavna bila poznata u Srbiji i primenjivana od episkopa po varošima, od igumana po manastirskim metohijama pri suđenju i upravljanju. Kroz sto i pedeset godina, koje su protekle od vremena Sv. Save, mogli su i Srbi u Raškoj da naviknu na mnoge odredbe vizantijskog prava. Nemnogi sačuvani spomenici srpskog privatnog prava pokazuju da se n. pr. ugovor o kupovini i prodaji vršio za Dušanova doba potpuno po vizantijskim pravilima u jednoj čisto srpskoj varoši kao što je bio Prizren. Doista, srpska pravna i administrativna terminologija, još pre Dušanova vremena, pokazuje dosta uticaja vizantiskog, kao na pr. u rečima i pojmovima: parik, metoh, pronija, panađur, prikija, stas, perivol, eksod, harisati, garepsati, nomik, kefalija, sevast, prahtor, apoklisijer, kastrofilaks i sl., da crkveno, čisto grčko uređenje i nazive, i ne podvlačimo naročito. Vizantisko pravo i ulazilo je u naše zemlje najpre preko crkve i crkvenog zakonodavstva, koje je naročito svojim tipicima i prevodom Nomokanona osveštao Sv. Sava.

Dušan je svoj Zakonik proglasio 21. maja 1349. u Skoplju, na saboru pošto je duže vremena bio proučavan i pripreman. Nova dopuna, dosta velika, objavljena je pet godina docnije, 1354. Prvi, veći deo, sa 135 članova prilično sistematski poređanih, sadrži pretežno odredbe državnog i administrativnog prava, dok drugi deo nema doslednog sistema i nosi karakter naknadnog dometanja, koje su izazvale neposredne potrebe. Izvori zakonodavne radnje Dušanove još nisu proučeni sistematski i iscrpno, te se ne može u svakom slučaju sa sigurnošću odvojiti šta je recepcija vizantiskog i starog rimskog prava, šta ostatak našeg običajnog prava, a šta eventualno pozajmica s koje druge strane. Profesor F. Taranovski, poznati stručnjak za slovensko pravo, ukazuje u Dušanovom Zakoniku na tragove "duboke i tako reći iskonske starine" (n. pr. vraćanje konja i oružja caru posle smrti vlastelinove, što opominje na odnose u starim vojničkim "družinama"; zadruga sa starim međusobnim zajemčivanjem i dr.); dok je na drugoj strani N. Radojčić upozorio na važne članove 171 i 172 Zakonika, kojima se zakon diže iznad carske volje i priznaje mu se apsolutna važnost, našavši da su pozajmica iz vizantiskih Vasilika^[1]. U svakom slučaju Dušanov Zakonik predstavlja značajan i iskren napor, da se celo državno uređenje stavi na pravnu osnovu i da se kod svih podanika njegove države dobije uverenje o zakonu kao ujednačavajućem činiocu u Carevini. Kod srpskog elementa, gde je pravno osećanje čuvano gotovo samo po tradiciji, ovom zakonodavnom radnjom razvijao se smisao za pravnu odgovornost i činjeni su pokušaji, da se mesto starih običaja uvedu delimično novi, osveštani u životu jedne Carevine dugim nizom vekova ili godina.

Dušan je grčko zakonodavstvo, i isto kao i grčku civilizaciju, smatrao naprednijim od srpskoga i primao ga je ne samo za nove grčke, nego i za stare srpske oblasti. Dopunom iz 1354. god., on sudsko uređenje grčkih gradova proširuje na sve gradove njegove države, nalazeći da je pravnički bolje. Ali tako nisu postupali zapadni plemići, koji su gospodarili u grčkim oblastima. "U XIII i XIV veku francusko, katalonsko i mletačko plemstvo u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na Kipru donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uživaju samo "Franci" koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grčko pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za nižu, osvojenu rasu. I samo pojedini Grci dobijaju velikom mukom privilegium francitatis, povelju na povlašćena franačka prava i postaju onda punopravni državljani. Toga nema u Dušanovoj državi; car gotovo i ne zna za nacionalne i pokrajinske razlike, nego teži da stvori jedinstven pravni sistem."

Srbija Dušanova vremena, po svom karakteru, bila je staleška država. Plemstvo i sveštenstvo imali su povlašćen položaj; oni su sačinjavali i sabor srpske zemlje. Ostalo stanovništvo, u koliko nisu bili građani i zanatlije (posebno rudari) sa svojim naročito utvrđenim pravom, behu prosti sebri. Sebri bi, prema tom, sačinjavali naš treći stalež, kome su, istina, pripadali i građani, ali sa više prava. Najveći deo sebara bio je seljak, slobodan (u ogromnoj meri) i zakupnik "meroph". Oni su i jedni i drugi bili vezani za zemlju i stajali u izvesnim obavezama prema vlasniku njihova sela ili zaseoka, koji su obično bili: vladar ili članovi vladarskog doma, crkve i manastiri i crkvene vlasti (dobra arhiepiskopije, episkopije i dr.), i vlastela. Zbog vojne dužnosti, koju su morali vršiti kod svetovnih gospodara, a od koje su često bili izuzeti ljudi na crkvenim imanjima, seljaci su bežali na ova druga, sve dok to Zakonik nije zabranio, iz lako razumljivih razloga. Čl. 139 meroph je imao pravo, u koliko se prema njemu postupa protiv zakona, da se parniči, čak i sa samim carem, i da mu niko ne sme za to učiniti kakva zla. Nesumnjivo je tačno, iako to u Zakoniku nije nigde izrično navedeno, da su seljaci, u svom selu, imali izvesnu samoupravu.

S Dušanovim Zakonikom Srbija je postala pravna monarhija u punom smislu te reči; htelo se, da se pojam samodršca ne poklapa s pojmom svojevoljca, kao što je to ranije, pored svih ograničenja datih tradicijom, ličnom obavezom i priznanjem izvesnih prava, ipak mogao biti slučaj. S jačanjem svog ugleda i carske moći Dušan nije hteo da jača i vlast svoje volje ili svoje ćudi, nego je, u naponu svojih uspeha, izašao sa svečanom objavom, koja je proglasila zakonitost osnovom državnog poretka i njoj podvrgla sve vlasti, sa carskom zajedno.

<<   Sadržaj   >>